Predvideo je Obrad Mirković iz sela Kremna da će umreti prošle godine.
Tu 2023. godinu je uklesao na spomeniku na Veletovom groblju u ovom selu.
Ali, mi zatičemo Obrada živog i zdravog ispred svoje drvene kućice u Tarabićima.
Bistre glave i očiju iz kojih zrači dobrota, dočekuje svakog posetioca vodom i ratlukom, rad je i da sa skuva kafu, ali posetilaca je retko.
– Neki dan, u 3 sata u toku dana, ja ovde lego i sanjam oca moga. Probudio sam se i vidim oca moga i ima treće oko na čelu. Nageo se na me, a ja ležim. Hteo sam da pebacim ovu ruku preko njega i počeo sam plakat, a on se nije dao. Nisam mogao da ga zagrlim. Nekako sam bio polumrtav, pa sam se razabrao. Život je takav – kaže Obrad.
Još dok je bio na službi u Požarevcu kao železničar „javilo“ mu se kada će umreti.
– To je bilo 1976. godine, kada mi se otvoriše vrata. Dođoše dve žene u crnom. Pitam ko je i one se predstaviše. Veća je bila Bogorodica, a manja Sveta Petka.
Rekoše mi da ću se za tri godine preseliti u Užice, da ću živeti lepo i umreti 2023. godine, kao i da će me sahraniti predsednik opštine – priča Obrad, kako je došlo do toga da zna kada će umreti. I kako kaže, sve se skoro ostvarilo.
– I dobio sam posle tri godine službu u Užicu i stan, a znam i to da će me sahraniti predsednik opštine. Bratanici moje žene sam ostavio stan, a ona se posle dala u politiku i sada je postala predsednica opštine Sevojno. I ona se stvarno lepo brine o meni. Evo, moj frižider je uvek pun, samo da podgrejem i pojedem. A po tom mom viđenju, na spomenik sam uklesao i godinu kada ću umreti – kaže Obrad.
A ima objašnjenje zašto nije umro prošle godine.
– Trebao sam da umrem prošle godine. Tri meseca pred moju smrt sedeo sam na klupi i kod mene dođe moj otac. Kaže mi: „Čuo sam da si bolestan, pa došao sam da te obiđem“. Dok mi to priča na kapiji stoji majka i sve rukom pokriva oko. Ja ga pitam:“Ćale, što ono majka drži ruku na oku?“, a on meni ljutito odgovora: “Ja sam je udario!“ To me nešto pogodi i rekoh mu:“Mislio sam da ti sada dođem, ali ti neću doći“, a on meni:“I ne moraš“ i ode. I zato ja nisam otišao, nisam umro – kaže Obrad.
Skorašnji san ga je malo uznemirio, te je plakao.
