Nemoj u vodu bez šlaufa! – povika majka detetu na plaži, dok je njen suprug uzaludno pokušavao da raskoča zaglavljeni rajferšlus na šortsu. Za to vreme starija ćerka je štiklirala u svom telefonu šta su sve od planiranog uradili u prethodnim danima.
Mnoge reči, tuđice, su se ustalile u srpskom jeziku uz pogrešan izgovor, pa tako šlauf zapravo bi trebalo pisati šlauh, jer vodi poreklo iz nemačkog, ne štiklira se već štriklira, rajferšlus ima i slovo s te je stoga rajsferšlus.
Iz nemačkog potiče i natkasna ili natkazna, kako ko kaže, a ispravno je ustvari nahtkasna. Ni brushalter nije brushalter, već brusthalter, štrajkbrejker je zapravo štrajkbreher, kuršlus – kurcšlus, a Dizeldorf bi trebalo izgovarati i pisati Diseldorf.
– Naravno da ima pogrešnih izgovora, jer je došlo do prilagođavanja reči domaćem izgovoru. U Vojvodini je iz nemačkog došlo „firanga“ (zavesa) od der Vorhang, što je u muškom rodu i izgovara se kao „forhang“. Primera je mnogo, ali jednostavno, vekovima su naši prihvatali i preoblikovali reči. I tako je slučaj i iz drugih jezika, o mađarskom i turskom da ne govorim, a tu pa tek ima primera nepravilnog upliva u srpsko-hrvatski – naveo je jedan od pratilaca.
